У тешка времена, када је српски народ био лишен своје државности и потчињен страним владарима, пећки архиепископ и патријарх српски Арсеније III Чарнојевић (1636−1706) постаје, заправо, главни представник хришћана на Балкану за европске земље и Русију.

Арсеније III се нашао у центру преломних догађаја који су променили судбину српског народа. Званичног народног вође тада није било, те управо патријарх подиже српски народн на устанак против Турака у знак подршке аустријској династији Хабзбурга која је водила рат против Османског царства. Године 1690. након што је Аустрија претрпела пораз на бојном пољу, Арсеније је предводио Велику сеобу Срба са територије Старе Србије која је припадала Турцима, на север, у земљу Хабзбурга. Тамо им је обећана подршка и очување права на исповедање православне вере, али су на крају та обећања била прекршена. Патријарх је тражио да Бечки двор призна аутономију Српске православне цркве и борио се свим силама да заштити своју паству од угњетавања и притиска Римокатоличке цркве.

Арсеније III је успоставио јаке везе са руском државом и више пута се обраћао Петру Великом за помоћ описујући у својим писмима тежак положај православних Срба који су се нашли у туђини.

Захваљујући напорима Арсенија III Српска православна црква је добила значајну подршку од Русије. На патријархову молбу цар је такође послао руске учитеље да подучавају српску децу, што се може сматрати почетком световног образовања у Србији.

В тяжёлые времена, когда сербский народ был лишён государственности и находился в подчинении иноземных правителей, архиепископ Печский и патриарх Сербский Арсений III Чарноевич (1636 — 1706) фактически стал главным представителем балканских христиан для европейских стран и для России.

Арсений III оказался в центре переломных событий, изменивших судьбу сербского народа. В отсутствие официального лидера именно он поднял народ на восстание против турок, в поддержку австрийской династии Габсбургов, которая вела войну с Османской империей. В 1690 году, после того как Австрия потерпела поражение на поле боя, Арсений возглавил Великое переселение сербов с принадлежавшей туркам территории Старой Сербии на север, во владения Габсбургов. Там им обещали поддержку и сохранение права исповедовать православие, но в итоге обещания были нарушены. Патриарх добивался признания Венским двором автономии сербской православной церкви и не жалея сил защищал свою паству от притеснений и религиозного давления со стороны римско-католической конфессии.

Арсений III установил прочные контакты с российским государством и неоднократно обращался к Петру I с призывами о помощи, описывая в своих посланиях бедственное положение православных сербов, оказавшихся на чужой земле.

Благодаря стараниям Арсения III сербская церковь получила важную для неё поддержку от России. По просьбе патриарха царь также направил русских учителей для обучения сербских детей, что можно считать началом светского образования в Сербии.